Најстарији налази накита јаподске културне групе из Поуња потичу из гвозденог доба. Најрепрезентативнији примерци јаподског накита из Музеја Републике Српске припадају IV веку старе ере, када се у Поуњу јављају утицаји келтске, а крајем I века старе ере и римске културе. О опстанку традиционалног накита и током римске окупације сведочи наставак коришћења при изради накита разноврсног материјала (бронза, ћилибар, сребро, гвожђе, стаклена паста) у различитим комбинацијама.
На јаподској територији постојали су вјероватно локални радионички центри за израду накита, који су допринијели формирању јаподског стила, обиљеженог фигурама и протомима птица и коња. Доминација фигуралних представа у познохалштаском периоду објашњава се везама са грчком архајском ситном пластиком, било директним, било посредством италског (етрурског) тла.
Период V и IV ст. е. у јаподском фигуралном стилу одликује се нестанком представа птица, што указује на промијене духовних садржаја, а превладавањем коњских протома и фигура. Зооморфна фибула у облику коњића представник је јаподског фигуралног стваралаштва. Познато је да се фибуле у облику фигуре коња јављају од V/IV в. ст. е., задржавајући се и током I и II в. н. е. Култ коња, односно коњаника, који је био широко прихваћен на читавој илирској територији у предримском периоду и доводи се у везу са продорима номадских коњаничких популација из источноевропских степа, са етрурским утицајима из сјеверне Италије, или са келтским хтонским симболом, био је за Јаподе од посебног значаја.
У збирци Музеја Републике Српске бројније су фибуле средњолатенске схеме са једностраном или двостраном спиралном конструкцијом, чунастог лука или равног лука, посувраћене ноге, спољашње или унутрашње тетиве, украшене пластичним стилизованим зооморфним мотивом, комбинацијом кугластих и прстенастих задебљања, ћилибарским зрном. Група познолатенских фибула, коришћених од I в. ст. е. до почетка I в. н. е., такође је бројна, а у малобројну групу спадају наруквице од двоструког спиралног жичаног навоја, бронзане украсне игле и накит од ћилибара, премда је познато да је код Јапода ово био омиљени материјал за израду накита, представљајући саставни део њихове ношње и веровања. Накит од ћилибара ношен је ради посједовања љековитих и антисептичких својстава, те коришћен у магијске и медицинске сврхе, а као симбол снаге и власти био је показатељ друштвеног статуса и престижа. О вјеровању у профилактичку моћ ћилибара због његових изузетних својстава и везаности за култ сунца и плодности свједочи већи ћилибарски привезак са локалитета Језерине, вjероватно украс неке од бронзана фибула, који је датован у период од II в. ст. е. до I в. н. е. Накит од ћилибара, као специфичан показатељ аутохтоности Јапода и директан доказ трговине Балкана са удаљеним областима, јавља се у Поуњу до II в. н. е. и обнове ћилибарских путева са Балтика за потребе Рима.